10.7.17

Dog Eat Dog

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Paul Schrader
scenario: Matthew Wilder (prema romanu Edwarda Bunkera)
uloge: Nicolas Cage, Willem Dafoe, Christopher Matthew Cook, Louisa Krause, Omar J. Dorsey, Paul Schrader

Opisan u jednoj rečenici, Dog Eat Dog deluje kao bilo koji gangsterski film u kojem trojica gubitnika planiraju onaj poslovični poslednji veliki poduhvat pre nego što se povuku i on se, naravno, izjalovi na sto i jedan način. Jasno, nisu oni gubitnici bez razloga, već im je to u najmanju ruku inherentno, ako ne i suđeno, a taj famozni “poslednji veliki posao” je ionako mit jer se kriminalac obavezno vraća kriminalu.

Ništa od toga vam neće predočiti koliko je Dog Eat Dog potpuno lud, a opet sa jasnom namerom i vrlo promišljen, te posledično unikatan film. Ako je tu uopšte reč o jednom filmu, a ne o seriji vinjetica snimljenih u vrlo različitom stilu o “avanturama” trojca bez kormilara. Zbog obilja stilova i nasilnog sadržaja moguće je povući paralelu sa legendarno distorziranim filmom Natural Born Killers Olivera Stonea, s tim da je Dog Eat Dog oslobođen Stoneove pretencioznosti i propovedničkih ambicija i u potpunosti radi kao uvrnuta i nasilna zabava iz vizije autora koji se nema ambicije dodvoravati ni kritici ni publici.

Primera radi, uvodna sekvenca narkomanskog tripa u glavi jednog od trojice anti-junaka, lika zvanog Mad Dog (Dafoe), sva u jarkim bojama i psihodeličnim shemama prenosi se na vanjski svet u kojem se on, uz pozadinsku buku trash-televizije, svađa sa svojom curom / bivšom i njenom kćerkom, obema korpulentnim plavušama obučenim u barbie-roze u stanu okrečenom u barbie-roze i završava se brutalnim dvostrukim ubistvom. Pomislili bismo da će nas Mad Dog voditi kroz taj svet, ali onda u sledećoj sekvenci, crno-beloj u maniru klasičnog noira, i u formi “noirovske” naracije, reč preuzima Troy (Cage), najpametniji, emocionalno najstabilniji ili makar najelokventniji od trojca. To što on zamišlja život kao film možda deluje simpatično, ali za vođu pljačkaške bande to nije kvalitet koji se traži. Trio kompletira Diesel (Cook), grubijan koji je pametniji nego što izgleda, ali nije dovoljno pametan da zamisli i ostvari život van sveta kriminala, kao ni to da mu ekipa sa kojom radi nije ni blizu stabilne i uigrane.

Njihova misija koju im nameće misteriozni mafijaški boss Grk (Schrader) je da za račun drugog gangstera otmu bebu trećeg, onog u usponu koji je previše “pustio krila” i ne vraća svoje dugove. Naravno, oni će zabrljati, pa će se morati boriti za goli život i ostanak na slobodi, ali zanimljivije je šta se događa pre toga i uz to. Razgovori sa prostitutkama, pametnim ili glupavim, sitne spačke, filozofiranje u striptiz-baru ili za šankom kakve druge rupe, “trening” misija puna mržnje i sa vrlo malo osećaja za plan i detalj, “self-help” ideja da gomilanje leševa na istoj lokaciji znači zatvaranje poglavlja u životu, psovke, nasilje u svim mogućim oblicima i malo do nimalo političke korektnosti.

Dog Eat Dog je ekranizacija istoimenog romana Edwarda Bunkera, pisca, glumca i nekadašnjeg karijernog kriminalca koji se sa iskrenošću bavi pitanjima nemoguće resocijalizacije skoro pa potpuno uništenih bivših robijaša. Reditelj Paul Schrader je u svom životu napisao ponešto legendarnih scenarija (Obsession, Taxi Driver, Raging Bull) i snimio ponešto briljantnih filmova (Hardcore, American Gigolo, Affliction), ali mu je poslednji stvarno dobar, Auto Focus, sada već 15 godina star, a poslednja dva se mogu okarakterizirati i kao sramotno smeće, s tim da su The Canyons bili neuspela stilska izjava i društveni komentar, a Dying of the Light tezga za gomilu amatera koje se autor odrekao kada mu je oduzeto pravo na konačnu verziju.

Dog Eat Dog je film kojim Schrader demonstrira da mu nije stalo do velikih budžeta i da još uvek ima znanja i snage da raspolaže sa sredstvima koja su mu ostavljena na volju dokle god ima potpunu slobodu. On uranja u niskobudžetnu estetiku i namerno pravi zbrku, naizgled bez osećaja za ritam gde su stilovi u sukobu sami sa sobom, sa likovima i sa samom tipskom pričom. U iznudici čak i sam glumi, premda je loš do nikakav glumac, a profesionalne glumce pušta da se poigravaju sa tipovima. Nicolas Cage kao najnormalniji, iako ne baš sasvim normalan i Willem Dafoe kao kompletni ludak bez filtera su zanimljiva kombinacija usidrena pomoću relativno nepoznatog, zastrašujućeg Christophera Matthewa Cooka kojem se možda otvorila mogućnost “typecasta” za celu karijeru.

U neku ruku je Dog Eat Dog autorov povratak tematskim korenima i zapravo priča o predestinaciji, ideji sa kojom je odrastao kroz kalvinistički odgoj i za čiju je nepravednost jedino rešenje pronašao u transcedenciji. Njegovi likovi su osuđeni na život koji im je nametnut sa malo ili nimalo izbora kao što je i on pod stare dane, nakon pada iz hollywoodske milosti, osuđen na marginu. Razlika je samo u tome što je Schrader mudriji od svojih likova, pa je to prihvatio i u tome čak i uživa kroz ovakve persiflaže bilo kog i svakog krimića u istoriji filmske umetnosti. Scharder je ponovo na svom terenu, sasvim lucidan, i uz dozu ludila se vrlo dobro snalazi i odlično zabavlja.