8.7.17

Lake Bodom

2016.
režija: Taneli Mustonen
scenario: Taneli Mustonen, Aleksi Hyvärinen
uloge: Nelly Hirst-Gee, Mimosa Willamo, Mikael Gabriel, Santeri Helinheimo Mäntylä, Sami Eerola, Tommi Korpela (glas)

Potkraj proleća 1960. godine, četvoro tinejdžera kampera bilo je napadnuto na spavanju nožem i tupim predmetom na obali jezera Bodom, nekih 20-ak kilometara od Helsinkija. Troje je ubijeno na mestu, a jedan momak je preživeo sa potresom mozga i frakturom vilice. Slučaj se još uvek vodi kao nerešen, u svojstvu osumnjičenih su ispitivani razni ljudi, od lokalnih baraba, skitnica, pijanaca i psihopata, preko navodnog agenta KGB-a, pa do samog preživelog mladića, ali istraga nije vodila nikuda. Možda je to bio rezultat visokog publiciteta koji se oko slučaja odmah podigao, a misteriozna ubistva su postala nacionalna trauma u Finskoj, opsesija entuzijastima i deo globalne pop-kulture. Ne samo da su poslužili kao inspiracija za “slashere” (čak i filmove po stvarnim događajima kao što je mađarski “found footage” naslov Bodom iz 2014. godine), nego su preko metal sastava Children of Bodom stekli popularnost i u toj sub-kulturi.

Film Tanelija Mustonena, u svojoj zemlji poznatog po teen-komedijama iz serijala Reunion, zvanično nije film po istinitom događaju, nego je inspiriran pričama i teorijama o ubistvima na jezeru. Razlika je drastična i ona Mustonenu otvara mogućnost da se, uz standardne motive vezane za “šumske slashere”, pozabavi i ispitivanjem same misterije, ako ne i pokušajem njenog razrešenja, možda njenom re-imaginacijom i fenomenom njene percepcije u Finskoj i globalno. Čini se, međutim, da tokom filma Mustonen toliko često menja pristupe kao da nas pomalo zadirkuje ili da ni sam ne zna šta bi tačno sa svime čega se uhvatio.
Lake Bodom počinje kao klasičan tinejdžerski horor, sa ekipom koja se okuplja za odlazak na izlet. Metiljavi štreber Atte (Mäntylä) želi ispitati misteriju iz prošlosti ili je makar “živeti” preko neukusnih fotografija na kojima bi današnji tinejdžeri pozirali u sličnoj odeći kao ubijeni. Njegov “bad boy” drugar Elias (Gabriel) u celoj šaradi učestvuje iz mnogo prozaičnijih razloga - zbog cura. Nora (Willamo) deluje kao droljasta ženska, ali njen prvenstveni motiv je da zaštiti svoju prijateljicu Idu (Hirst-Gee) i omogući joj “novi početak” nakon skandala sa navodnim golišavim fotografijama koji ju je uvalio u neprilike u školi i kod kuće sa konzervativnim i religioznim roditeljima.

Ekipa je, dakle, standardna i bila bi stereotipna da likovi nemaju toliko iscrtane pozadine. Gradeći film kao “slasher”, Mustonen se nalazi pred dve manjkave opcije: ili će krenuti sa standardnom dramaturgijom za taj tip filma i susresti se sa problemom relativno uskog izbora ko je žrtva, a ko počinilac (iznutra ili sa strane), ili će raspršiti misteriju i krenuti u sasvim novom pravcu uz rizik da sve to deluje nategnuto ili čak potpuno nesuvislo. Autor se poigrava sa obe mogućnosti u čemu mu naročito pomaže vešto izveden obrat negde na trećini kada se ekipa prepolovi i Lake Bodom skreće u pravcu “revenge flicka” iz čega se kasnije razvija tinejdžerska drama koja se bavi zlostavljanjem u školi i društvu i sramoćenjem kao izuzetno bolnom psihološkom komponentom toga.
U tome Mustonen ima osećaj i za tempo i za citat (svlačionice u poetičnoj usporenoj flashback sekvenci su direktna posveta De Palmi i njegovoj Carrie), a zbog važnosti teme moguće je ne cepidlačiti oko prilično zamuljane motivacije likova. Problem, međutim, nastaje kasnije, kod drugog obrata i povratka na prvotnu žanrovsku matricu. Sam obrat nije izveden loše, pravilno je tempiran, ujedno nije suviše očigledan i sasvim je logičan kada se prekopa po asocijacijama od pola sata ranije, ali je problem što se film pred kraj vraća na skoro pa potrošeni šablon kojem čak ni sablasno duboki glas internacionalne zvezde Tommija Korpele ne pomaže da bi nas zaista iznenadio i uplašio, niti teorijama i “fan teorijama” o događajima na Bodomu ikako doprinosi. Prema kraju filma i sitne nelogičnosti postaju sve krupnije i iritantnije, što pojačava utisak Mustonenove pogubljenosti u žanrovima i idejama. Recimo, ona jurnjava kroz šumu po noći u kojoj kamionet za vuču tegli veliki i teški Volvo karavan nije samo fizički nemoguća, nego se čini kao da autor s njom kupuje minutažu.

Sa pozitivne strane, čak i kad autor brlja, Lake Bodom ni u jednom trenutku nije dosadan film za gledanje, a ni za slušanje. Prvo, soundtrack koji potpisuje Panu Aaltio nije ni u kom slučaju tipičan za horore iz američke B produkcije i njihove evropske klonove, već je izuzetno promišljen, tripozan i na momente čak meditativan, te sjajno uklopljen u ostatak dizajna zvuka. Drugo, Mustonenov standardni direktor fotografije Daniel Lindholm se zaista potrudio oko slike koja deluje nastudirano što se tiče škrtog osvetljenja noći u šumi i obiluje dimačnim, ali izuzetno preciznim i kontroliranim pokretima kamere. Konačno, mladi glumci su dorasli zadatku, pa njihovi likovi koji počinju kao stereotipi putem dobivaju na ljudskosti i životnosti.

Ostaje žal za tim da Lake Bodom nije bolji i još originalniji film koji će redefinirati pod-žanr “slahera”, iako je to mogao biti. Ali dinamiku i hrabrost u vožnji kroz žanrove mu svakako moramo priznati. Ponekad je i to dovoljno.