4.7.17

London Town

2016.
režija: Derrick Borte
scenario: Matt Brown
uloge: Daniel Huttlestone, Dougray Scott, Natascha McElhone, Jonathan Rhys Meyers, Nell Williams

Punk po svojoj definiciji prezire nostalgiju kao koncept. Ovaj radikalni muzički i sub-kulturni pokret u prvi plan ističe (opravdani) bes zbog problema koji su prisutni ovde i sada, bez nade da je ikada bilo bolje, dok je i ono famozno “bolje sutra” takođe prilično eluzivan koncept. U tom smislu, nemoguće je ne primetiti svojevrsnu ironiju u konceptu filma London Town kao po definiciji nostalgične priče o odrastanju uz punk, The Clash i Joea Strummera.

Problem je samo u tome što reditelj Derrick Borte i scenarista Matt Brown koji je adaptirao scenario jednog nikad dovršenog filma kao da te ironije nisu svesni. U njihovu odbranu, London Town nije ni punk film, pa čak ni film o punku, koliko taj pravac koriste samo kao pozadinu, svojevrsni vremenski i sub-kulturni okvir, za univerzalnu priču o tome kako preko muzike i društva (u smislu škvadre) mladi čovek formira svoje stavove o društvu, državi, politici, klasi...

Pozitivno gledano, lokacije dosadnih, gejačkih londonskih predgrađa i centra prepunog smeća i napuštenih zgrada u koje su se uselili “ružni, prljavi i zli” punkeri koje se ritmično izmenjuju su zlata vredne. Isto važi i za po filmu fino rasute komadiće informacija o socijalnim tenzijama, konzervativnoj (kontra-)revoluciji, sukobima sa nacionalistima i neo-nacistima i drugim blagodetima “thatcherizma”. Zanimljiv, premda ne toliko inovativan detalj je i zamena rodnih uloga, pa tako majka (McElhone) neodgovorno ganja tripove dok otac (Scott) radi dva posla i brine se o dvoje dece, našem protagonisti Shayu (Huttlestone) i njegovoj mlađoj sestri.

Strummer (Jonathan Rhys Meyers koji je Elvisu i Bowieju dodao još jednu “rockstar” ulogu) i The Clash ipak nisu tako dobro prošli, odnosno potpuno su zamenjivi “deus ex machina” momenti humora i mudrosti. Ne bismo primetili ako bismo ih zamenili nekim drugim onovremenim idolima. Isto važi i za ostale elemente Shayevog odrastanja koji su prepuni klišea, od normalne tinejdžerske pobune, preko školskih nasilnika, do prvog ljubavisanja, razočaranja i mirenja sa misterioznom i zgodnom curom (Williams) koja ga od smotane “konzerve” pretvara u pravu malu barabu sa srcem na pravom mestu.


Nije to samo po sebi loše, ali nije ni ne znam kako dobro, pa se ovaj školski i generički filmić da pogledati delom i zbog simpatične muzičke pratnje. Problem je što se sa Strummerom kao inspiracijom moglo više, mnogo više. Uostalom, nije to ni isključivo stvar Strummera i The Clash: London Town ima i jedan “drag” momenat koji, ni uz suludo objašnjenje, ne zna doterati do kraja i na njemu profitirati. Pih pah!