6.7.17

Shut In

2016.
režija: Farren Blackburn
scenario: Christina Hodson
uloge: Naomi Watts, Oliver Platt, Jacob Tremblay, Charlie Heaton

Skoro da mi dođe žao filma Intruders, “home-invasion” horor-trilera razvijanog pod naslovom Shut In. Ne zato što je to dobar film, daleko od toga, u kritici za isti već napisah da je reč o neuspelom hibridu Panic Room i Saw serijala, već zato što mu je kršteno ime uzeo drugi naslov koji je od njega samo budžetski bogatiji, ali po kvalitetu još slabiji.

Dakle, džabe to što Europacorp. nakon trash-akcija prelazi na trash-trilere i trash-horore kada taj trash nije zabavan. I džabe Naomi Watts koja čak i uspeva da oživi svoj prilično kartonski napisan lik, Oliver Platt kojeg uglavnom gledamo kroz mali komjuterski ekran, talentovani Jacob Tremblay koji se fino snalazi samo sa mimikom u ulozi bez dijaloga i Charlie Heaton (Stranger Things).

Kako naslov govori, opet imamo “home-invasion” varijantu, a da bi svakoj budali bilo jasno, naša junakinja, psihoterapeutkinja specijalizirana za rad sa decom i omladinom sa poteškoćama u ponašanju Mary Portman (Watts) ima i kup svojih trauma: u saobraćajnoj nesreći je izgubila muža i ostala zarobljena sa posinkom Stephenom (Heaton), osamnaestogodišnjakom problematičnog ponašanja koji je uz to ostao i tetraplegičar. Ona, kao i svaki filmski psiholog, pati od nesanice koja joj polako distorzira realnost. Da stvar bude bude zajebanija, u vukojebini u kojoj živi (“normalno” da živi u vukojebini, jebeni “trope”) su najavili snežnu oluju.

Katalizator događanja su dva događaja koja koincidiraju: Stephenovo preseljenje u instituciju u kojoj bi dobio bolju negu i problemi u terapiji sa malim, nemim Tomom (Tremblay) koji od institucionalizacije beži upravo kod svoje terapeutkinje, a kad od nje ne dobije ono što očekuje, odlazi u nepoznato na sneg. Ma koliko je skype-psihoterapeut (Platt) uveravao da je sve što joj se dešava posledica nespavanja, stvari nisu onakve kakvim se čine.

Gluma je, očekivano, na visokom nivou. Naomi Watts je glumica sa izuzetnom radnom etikom da se do kraja posveti i loše napisanoj ulozi u lošem filmu, što i ovde čini. Jacob Tremblay koji se probio sa ulogom u Room ovde ispunjava težak zadatak i dokazuje da mu je gluma svakako karijerna opcija. Charlie Heaton, međutim, strada zbog prirode svog lika koji je pokretač jednog od idiotskijih, lošije objašnjenih i predvidljivijih filmskih obrata u poslednje vreme.


Upravo taj obrat pokopava film i zabija ga duboko u zemlju. Do tada se može razgovarati o diskretnom “slow-burneru” koji nas polako “radi” i naizgled namerno uspavljuje, tripuje i vozika tamo-amo. Međutim, kada otkrijemo šta su nam spremili debitantkinja Christina Hodson i prekaljeni zantalija Farren Blackburn na autopilotu, možda bi ipak bilo bolje da smo zaspali i odsanjali bolji film. Uostalom, to i ne bi bilo tako teško.