In Dubious Battle

2016.

režija: James Franco

scenario: Matthew Rager (prema romanu Johna Steinbecka)

uloge: Nat Wolff, James Franco, Vincent D’Onofrio, Selena Gomez, Ahna O’Reilly, Analeigh Tipton, Jack Kehler, Scott Haze, Sam Shepard, Joel Marsh Garland, John Savage, Robert Duvall, Ed Harris, Josh Hutcherson, Bryan Cranston, Zach Braff

James Franco, pod određenim uslovima dobar glumac, ali apsolutno nabeđeni reditelj, nastavlja svoj pohod po američkim literarnim klasicima. Nakon Cormaca McCarthyja (Child of God) i Williama Faulknera (As I Lay Dying, The Sound and The Fury), pa i Bukowskog (premda film naslovljen Bukowski to ne navodi, u pitanju je ekranizacija romana Ham on Rye), red je došao na Steinbecka i njegov prvi, hajdemo reći ozbiljan roman iz trilogije o radnicima-migrantima u doba Velike depresije, In Dubious Battle.

Radnja filma zahvata malo uže nego radnja romana, izbacuje nekoliko likova, a drugima smanjuje prostor ili ih prenamenjuje, uglavnom se fokusirajući na centralni događaj: štrajk berača jabuka koji je iniciran od strane Partije (znate već koje). U toku tog štrajka junoša Jim Nolan (Wolff) se politički formira pod paskom iskrenog idealiste, a u praksi veštog manipulatora Maca McLeoda (Franco). Ulog su sudbine radnika koje predvodi London (D’Onofrio) i sitnog sopstvenika Andersona (Shepard) koji ih prima na svojoj zemlji pokušavajući da se izbori protiv kartela velikih zemljoposednika i bankara koji predstavlja Bolton (Duval). Centralno pitanje romana i filma je moralno: koliko je moguće i koliko je uputno podizati revoluciju protiv iskvarenog sistema ako će ona odneti toliko žrtava.

Očuvana je i ljubavna priča između Jima i Londonove snahe Lise (Gomez), verovatno kao ogledalo kako se Jim menja kao ličnost pod opojnim uticajem politike, operativne moći i iskrenih ideala, kao i u principu faktografski ton romana po kojem se on razlikuje od ostatka Steinbeckovog opusa fokusiranog na psihologiju likova. Uostalom, In Dubious Battle (čiji naslov citira Miltonov Paradise Lost) je zapravo fikcionalizacija piščeve inicijalne namere da napiše feljton o eksploataciji radnika migranata. Scenario Matthewa Ragera se toga prilično verno drži, pa je film prilično pratljiv.

Solidna je i vest da je James Franco do sada shvatio osnove produkcije i makar na kratko pokušao da se odlepi od amaterske estetike kojoj je sklon. Ni ranije nije imao problema da privuče zvučna glumačka imena, ali ovde je postava zaista impresivna. Problem sa tim je, međutim, to što većina njih nema mesta da se razmaše. Recimo, Bryan Cranston ima jednu jedinu scenu kao šerif, a John Savage kao stari berač, Ed Harris možda dve kao usled policijske brutalnosti psihićki i fizički oštećen veteran borbe za radnička prava, Duvall i Sheppard možda po tri scene. Vincent D’Onofrio je začuđujuće pod kontrolom i bez šmiranja, Ahna O’Reilly i Analeigh Tipron uspevaju da svoje likove razviju u pamtljive epizode. Nat Wolff svakako ima zvezdani potencijal i uloga Jima mu je prva zaista ozbiljna, a i Selena Gomez sazreva kao glumica, samo što joj ne uspeva da nas uveri da je izgladnela radnica i majka iz 30-ih godina prošlog stoleća, što zbog hollywoodski dobrog izgleda, što zbog savremenog govora po kojem odudara od ostatka ansambla.

Inflacija poznatih glumaca i aljkavost u radu s njima su svakako Francova greška. On nije u stanju da režira ni samog sebe, pa je njegov Mac dosta “kartonski”, niti se vidi njegov autoritet u radu s drugima. Oni su prepušteni sebi i svojoj savesti, što se ovde u suštini isplatilo. Franco ima problema i sa ostalim aspektima režije, odnosno fali mu i talenta i znanja zanata. Srećom, umesto njegovog potpisnog diletantizma, ovde imamo školska i pešačka rešenja u pogledu kadriranja ili upotrebe muzičke podloge (koja je preglasna i očito emotivno-manipulativna), pa čak i nekoliko suštinski nepotrebnih poetskih scena i kadrova plavog neba, rajskog voćnjaka i zaljubljenog para u njemu.

In Dubious Battle je za sada najsolidniji Francov film, i zaista stoji je da je Steinbecka uspeo pročitati, razumeti i ne masakrirati svojim larpurlartizmom. Kao i roman, i film poštuje svoje likove tako što humanističke ideale pretpostavlja političkima. Međutim, solidno je nivo do kojeg Franco može dobaciti. Da bi uradio nešto dobro morao bi najpre da shvati čime se želi baviti i da se tom zanatu poduči.