2017.
režija:
Andrej Zvjagincev
scenario:
Andrej Zvjagincev, Oleg Negin
uloge:
Aleksej Rozin, Marjana Spivak, Marina Vasiljeva, Andris Keiss, Matvej
Novikov, Aleksej Fatejev
Andrej
Zvjagincev je svakako jedan od velikih filmskih autora današnjice,
onih Autora sa velikim A, i tu svoju reputaciju gradi što na sjajnoj
preciznosti i nastudiranosti svakog pojedinačnog kadra i reza u
montaži, što na činjenici da, uz tehniciranje, nikada ne ispušta
veliku sliku iz vida, što na svojoj sposobnosti da istovremeno bude
epičan i intiman. Loveless je njegov peti film, nakon izvrsnog
prvenca The Return, The Banishment, elegične Elene i remek-dela
Leviathan sa kojim je dogurao do nagrade za scenario u Cannesu,
Zlatnog Globusa i nominacije za Oscara koji mu je (greškom?)
izmakao. Jasno, ogromna reputacija je tu i očekivanja su visoka, a
najavljena oštra društvena kritika kroz naizgled apolitičnu priču
svakako golicaju maštu gledatelja.
Recimo
da se ovde radi o razvodu, što ćemo otkriti u drugoj sceni, nakon
zlogukog uvodnog kadra šume pod snegom na obodu grada. Majka Ženja
(Spivak) bez emocija govori sinu Aljoši (Novikov) da pospremi svoju
sobu jer dolaze potencijalni kupci da pogledaju stan, mali se ne
obazire. Stan je ukusno i funkcionalno namešten (za standarde Rusije
barem) i jasno je da je majka pripadnica srednjeg nivoa buržoazije,
dakle finansijski nešto boljeg stanja od intelektualaca i
stručnjaka, ali ne toliko da bi se mogla približiti tajkuneriji. Na
pitanje zašto ga prodaje, hladno odgovara da se razvodi.
Druga
strana u tom sukobu je otac Boris (Rozin), jedan od onih izvrsno
plaćenih korporativnih miševa kojem je u životu jedino stalo do
posla i koji od muke što mu je dupe u procepu (njegov “veliki šef”
je pravoslavni fundamentalista koji na posao prima samo krštene,
oženjene, porodične ljude) konstantno ždere. Jasno, njih dvoje se
ne vole više, ako su se ikada i voleli, a svađa je toliko
eskalirala da je nemoguće vratiti je u okvire civiliziranog
ponašanja i funkcionalnih razgovora. Ne, ide se na sve ili ništa,
na totalni rat, na potpuno uništenje protivnika, bilo iz povređene
sujete ili iz nagona za samoodržanjem.
Savremeni
ruski “twist” (radnja se odvija 2012. godine – vidimo po
vestima na televiziji, kada i njihov sin i “Putinland” imaju
tačno 12 godina) u ovoj Kramer vs Kramer situaciji je to da su obe
zaraćene strane materijalisti, da su oboje našli svoje nove
partnere – Ženja nepristojno bogatog, ali pomalo blaziranog Antona
(Keiss), a Borisova primetno mlađa ljubavnica Maša (Vasiljeva) je
upadljivo trudna, da jedva čekaju da započnu svoje nove živote i
da im je tihi, povučeni i nekako tužni Aljoša samo kamen oko vrata
i vruć krompir koji valja uvaliti drugom da ga sputava. U tu svrhu,
Ženja preti internatom pa vojskom, što bi ugrozilo Borisovu
poziciju na poslu, a ovaj se koprca rukama i nogama. Aljoša,
međutim, sve to sluša kroz zatvorena vrata sa prestravljenim
izrazom na licu (scena je jedna od retkih takvih koja ne klisi u
patetiku, već pogađa prave emocije) i jasno nam je da se sranje
sprema na veliko.
Kada
ga oboje roditelja ostavi samog u stanu i posveti se svojim ljubavnim
životima (dve emotivno snažne i ukusno izvedene “ljubavne”
scene koje evociraju najbolje radove Wonga Kar-waija), Aljoša u
jednom trenutku izlazi iz stana i zgrade i nestaje. Oni će to
saznati nakon skoro dva dana kada im jave iz škole i kada saznaju da
policija nema vremena i sredstava da juri svakog odbeglog
pubertetliju, pokrenuti privatnu istragu zajedno, možda se čak
osećajući i krivima, ali ne priznajući to jedno drugome. Hoće li
manjak ljubavi osujetiti istragu isto tako kao što je izazvao
incident?
Ovaj
zaplet se, nakon poduže i unekoliko teatralne ekspozicije i prilično
grube karakterizacije likova koji kao da su ispali iz teatra dešava
na polovini filma, što dovodi do totalne promene tona i skretanja
radnje u smeru misterije. U pozadini, naravno, imamo ono važno:
studiju karaktera i odnosa među njima, te povezanost svega toga sa
opštom krizom moralnih vrednosti u na više načina bankrotiranom
ruskom društvu. Igrajući na dva paralelna fronta, menjajući
pristup od otvorene do skrivenije subverzije preko artistički
obojenih scena potrage za dečakom koje asociraju na Egoyana u
najboljim danima, Zvjagincev u potpunosti drži kontrolu i stvara
moćan i strašan, “hanekeovski” hladan i precizan film. Usput,
on se ne libi da ubaci i pokoju referencu u pojedinim scenama, pa
tako u jednom trenutku citira Tarkovskog i Stalkera vodeći potragu
na teritoriju napuštene socijalističke zgrade, nekakvog kongresnog
centra, što sluti na apokalipsu na svakom nivou, od privatnog do
državnog, ako ne i globalnog.
Za
svoj uspeh Zvjagincev se mora zahvaliti vrlo raspoloženim glumcima
koji ne pokušavaju da svoje antipatične likove očoveče i učine
simpatičnima, ali ih i ne karikiraju. Oba lika su zbog takvog
pristupa pamtljiva i jeziva kao nekakvo realno, nesvesno zlo koje
melje sve pred sobom, dok je lik Aljoše kojeg bez šmiranja igra
Matvej Novikov u drugoj polovini filma vrlo “glasno” odsutan.
Glasno odjekuje i odsustvo muzike, osim u jednoj sceni kada ista,
ambijentalno data, odnosno puštena sa radija, postane oružje u
međusobnom prepucavanju budućih bivših supružnika. O briljantnoj
fotografiji kojom dominiraju hladni tonovi Mihaila Krihmana i
savrešno preciznoj montaži Anne Mass (oboje su rediteljevi stalni
saradnici) ne treba previše trošiti reči – sve je sjajno.
No
dobro, znali smo da je Zvjagincev pronicljiv autor koji ništa ne
prepušta slučaju, kako na tehničkom planu, tako i na planu priča.
Loveless je svakako film sa stavom i emotivnim nabojem. Oštrica je
okrenuta prema gotovo svima koji su na bilo koji način odgovorni za
društvene tokove i u tome Zvjagincev zna biti blatantan kao u sceni
pred kraj filma sa reprezentativnom trenerkom. I na intelektualnom i
na emotivnom planu, Loveless ima smisla, čak i produžena
ekspozicija i gruba karakterizacija nekako sedaju na svoje. Iako bi
bilo teško reći da je Loveless remek-delo, Zvjagincev je sa The
Return i Leviathanom samom sebi postavio izuzetno visoke standarde,
svejedno mu dolazi blizu.
No comments:
Post a Comment