Killing Ground

kritika originalno objavljena na DOP-u

Biće da sam se pretplatio na lude Australce i njihove žanrovske eskapade. Ali oni to rade dobro, pa šta je tu je. Samo, za razliku od Hounds of Love koji je hvatao na suptilnost i nagoveštaj užasa pre nego na očitije prepade, krv ili užas “en face”, Killing Ground je malo drugačija žanrovska životinja. Ona bez straha koja napada spreda. To, naravno, ne znači da nam je sve posluženo na pladnju, samo za ljudsku gadost i ljudsko zlo (a i jedno i drugo su ljudski i samo ljudski) ovde nema čak ni fasade normalnosti.

Mladi par, uskoro doktor medicine Ian (Ian Meadows) i njegova devojka i buduća supruga Sam (Harriet Dyer) reši da Novu Godinu (to mu u Australiji dođe usred leta, kao da to čini neku razliku) dočeka u prirodi na relativno poznatom, a opet dovoljno skrivenom izletištu pored jezera u unutrašnjosti zemlje. Prvi susret sa Germanom (Aaron Pedersen iz bravuroznog socijalnog trilera Mystery Road) ne pobuđuje nikakve sumnje pošto se on ponaša prijateljski: da, “redneck” je koji vozi kamionet i drži opasnog psa u kavezu, ali će Iana sasvim pristojno uputiti kamo ovaj želi da stigne. Nama će biti jasno kakav je to tip čim skontamo njegovu dinamiku sa ne baš bistrim i ne baš radišnim Chookom (Aaron Glenane) sa kojim živi kao cimer.

Ian i Sam možda nisu očekivali društvo na tom mestu, ali se i ne bune puno kad tamo nađu šator. Stvar postaje malo čudna kada par dana ne vide nikakvu aktivnost oko tog šatora i to počinje da ih kopka. Istovremeno, u paralelnom toku pratimo radnju koja pokriva stanovnike tog drugog šatora, četvoročlanu porodicu koju sačinjavaju hippie otac Rob (Julian Garner), majka Margaret (Maya Stange), tinejdžerka Em (Tiarnie Coupland), te bebac Ollie i koja se dešava pre dolaska Iana i Sam na to mesto. Takođe, pratimo i Germana i Chooka kako se klate po birtijama i pričaju o nekakvom lovu.

U suštini, nije preteško pogoditi da će se ovde nešto grozno dogoditi. Zapravo čak i nije bitno šta, Killing Ground ne okleva da bude prilično strašan. Uverljivi portreti koje glumci slikaju u tome samo pomažu, kao i jednostavan scenario koji dozirano otkriva taman kako treba u datom trenutku i zanatski precizna režija. Damien Power je možda debitant u celovečernjem formatu, ali svakako zna šta radi i može to da istera do kraja, čak i sa akcionim scenama i jurnjavom automobilima po šumskoj cesti u uslovima ne baš neograničenog budžeta. Pred njim je svetla budućnost.

Ono što Killing Ground diže iz gomile korektnih, ništa posebno filmova za na televiziji u gluvo doba noći ili za šum VOD tržišta je jedna ne tako nova ideja, ovde izvedena perfektno. Reč je o štosu sa vremenski odvojenim, a simultano prikazanim radnjama u kojima sasvim dozirano i polako otkriva kompletnu liniju događaja. Rekoh nije to ništa novo, ali je izvedeno dobro, čak znalački, tako da autor drži punu kontrolu nad onim što će gledaoci videti.

Uostalom, Killing Ground se ne izdaje za nešto što nije, ne pokazuje nikakve artističke ambicije i zadovoljava se etiketom trivijalnog, žanrovskog, ali zabavnog filma. I to sasvim sigurno treba znati napraviti, a ovaj je svakako vešto napravljen. Bez kalkulacije sa publikom i njenom osetljivošću, ovo je film za noćne termine, “grindhouse” bioskope i publiku koja voli nasilje na ekranu. Bez okolišanja, direktno. Bez šminke, persiflaže, čak i bez trunke ironije. Onako kako je nekad bilo, pa ko voli. Sve u svemu, prava horor-triler poslastica.