5.2.18

All the Money in the World

kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
režija: Ridley Scott
scenario: David Scarpa (prema knjizi Johna Pearsona)
uloge: Michelle Williams, Mark Wahlberg, Christopher Plummer, Romain Duris, Timothy Hutton, Charlie Plummer, Andrew Buchan, Andrea Piedimonte

Ako pratite hollywoodske novosti i ako ste ispratili seksualnu aferu koja je eksplodirala sa razotkrivanjem Harveya Weinsteina, onda vam je naslov All the Money in the World poznat, ali verovatno iz pogrešnih razloga. Poznat vam je verovatno kao još jedna problematična produkcija, film čiji je dobar deo materijala morao biti ponovno snimljen kada je Ridley Scott odlučio da Kevina Spaceya izbriše iz filma zbog negativnih konotacija koje se za ovog glumca (i seksualnog predatora) vezuju. Budžet je skočio za deset miliona dolara, odnosno za četvrtinu, Spacey je promptno zamenjen Christopherom Plummerom, Mark Wahlberg je zahtevao dodatni honorar koji je posle uplatio u dobrotvorne svrhe, Michelle Williams se žalila na neravnopravnu poziciju u ugovoru, premijera je odložena, Oscar kampanja iz korena promenjena i činilo se da će film završiti u raspadnom stanju i u finansijskom i u umetničkom smislu.


Međutim, All the Money in the World je dokaz kako je hollywoodska mašinerija radi kao podmazana kada treba (već su i originalni razvoj projekta i produkcija proticali rekordnom brzinom, dosnimavanje to samo još pojačava) i da je Scott imao dobar nos, makar artistički (Christopher Plummer se pokazao kao odličan izbor za ulogu J.P. Gettyja, mnogo bolji od Kevina Spaceya koji bi morao da nosi staračku masku, što je prepoznala i Akademija nominirajući ga za Oscara za sporednu ulogu), dok je finansijski film blizu da pokrije budžet, a svaki potencijal za kontroverzu je sveden na minimum. Bez daljnjeg uvijanja, moram reći da od Thelme i Louise Scott nije bio u boljoj formi, uz dužno poštovanje Gladiatoru i American Gangsteru i ma koliko mi se svideo The Martian.
To, naravno, ne znači da nam Scott svojim štancerajem (ovo mu je već druga režija ove godine nakon Alien: Covenant i osma samo filmska produkcija, uz dve televizijske serije), hvalisavim trikovima, tipičnim anglosaksonskom stereotipijom prema Italiji (i pozitivnom i negativnom), nagomilavanjem brojnih tema na malom prostoru, pa čak i iskrenim pogreškama neće povremeno ići na živce. Čemu, recimo, onolike šetnje kroz vreme i mesto radnje od Rima 1973, preko Saudijske Arabije 1948, juga Francuske koju godinu kasnije, Playboyevog intervjua 60-ih i San Francisca 1964. godine i od crno-bele do kolor-fotografije? Čemu pretvaranje jednog lika, Paula Gettyja (Charlie Plummer, nije u srodstvu sa Christopherom) u naratora samo da bi isti najavio opseg tema kojim će se film baviti (uticajem novca na psihu i osećaj izolacije), pa onda ostao bez te funkcije? Zašto su u tako raskošnoj produkciji promakli detalji poput makar elementarne obrabljenosti stambenih enterijera, odeće i vozila koji izgledaju kao kataloški i muzejski primerci? Zašto noseći lik Gail Getty (Michelle) ima rupe u pozadinskoj priči i zašto Mark Wahlberg poznat po ulogama narodskih heroja igra uglađenog špijuna-pregovarača Fletchera Chasea? Zašto se sredina prema kraju filma razvlači i ponavlja već postojeće obrasce i zašto apsurdna premisa nije okrenuta u smeru crne komedije? Zašto se ponavlja teza o kaotičnom Mediteranu sa sve korumpiranom birokratijom i napadnom štampom i zašto se uporedo s tim insistira na artificijelnom hedonizmu u kojem čak i zatvorska hrana izgleda kao rustično restoransko jelo? Naravno, nije sve to Scottova krivica, ali je on kao producent i reditelja svakako mogao intervenirati u scenario Davida Scarpe (koji je napisao par scenarija za mediokritetske filmove) kada je već došlo do prilagodbe istinitog događaja i pisanja “true crime” veterana Johna Pearsona radi maksimalnog dramskog efekta.

Istiniti događaj u pitanju je otmica tinejdžera Paula Gettyja, unuka naftnog magnata i u tom trenutku najbogatijeg čoveka u istoriji sveta J.P. Gettyja. On je otet u Rimu, a počinioci su bili članovi kalabrijske mafije ‘Ndraghette koji su za njega zahtevali otkup od 17 miliona dolara svote koju, pak, njegova majka Gail nije imala, a njegov deda nije hteo isplatiti tek tako nego je kao vezu angažirao svog stručnjaka za sigurnost Chasea kao vezu za pregovore. Uporedo sa otmicom, Paulovim zatočeništvom i pregovorima upoznajemo se sa razlozima za dedini naoko čudno i svakako sebično postupanje koje ima svoje razloge i u kompleksnoj porodičnoj dinamici – snaha Gail se razvela od sina Johna (Buchan), alkoholičara i narkomana, kao i u starčevom psihološkom profilu.
Njegov cilj je, naime, očuvanje imperije, a ako bi platio za otmicu jednog unuka, pa makar i omiljenog, to bi možda poslužilo kao signal mafijašima, teroristima i avanturistima ovog sveta da slično pokušaju i sa drugim unucima-naslednicima. Ako k tome dodamo da je stari Getty potpuno u pravu u svojoj tezi da je mnogo lakše steći bogatstvo (“to može svaka budala”) nego ga očuvati, te da je usled fokusa na svoju misiju od porodice distancirani patološki škrtac koji se za svaku stvar cenjka, utajivač poreza, kolekcionar umetnina i investitor u nekretnine kraljevskog porekla i štiha, jasno nam je da nema garancija da će Paul dočekati kraj filma. Na ovom mestu možda ne bi bilo loše primetiti da se njegova “radna etika” nije “očešala” na njegove naslednike, najčešće rastrošne umetničke tipove sklone alkoholu i drogama koji su po pravilu loše završavali. (Među njima su i Paul, ali i autor prošlogodišnjeg spektakularno lošeg horora The Evil Within, Andrew.)

Priča sama po sebi je zanimljiva i dobro poznata, već tematizirana u literaturi, na filmu i televiziji (Danny Boyle sprema seriju na tu temu koja će se pojaviti kasnije ove godine), a Scottove i Scarpine intervencije su dobrodošle u smislu pojačane napetosti. Usput, film je stilski ispoliran (možda malo i previše, ali to je stvar ukusa), izbalansiran između surovog naturalizma i snolikosti, a likovi su uglavnom odlično motivirani i psihološki dorađeni, što film čini izuzetno pratljivim. Scott uspeva da se izbori sa mnoštvom tema i da fokus svede na dovoljno mali broj likova, tako da ne dolazi do rasplinjavanja, skiciranja i pojednostavljivanja.
Razlog zašto je All the Money in the World ne samo dobar, nego i izuzetan film su upravo likovi i vrhunska gluma sjajno izabranih glumaca. Naravno, najviše će se pričati o Christopheru Plummeru čija je uloga i najočitije ekstraordinarna, a glavni razlog će biti njegov kasni “casting”. Sa iskustvom gledanja njega kako “proždire” takvu mesnatu ulogu, gotovo je nemoguće zamisliti bilo koga drugog. U toj podeli karata, ostali su nekako nepravedno zanemareni. Michelle Williams je briljantna kao tipična britanska majka iz viših slojeva društva, a ne toliko visokih da zapravo pripada klici Gettyjevih. Gail je sposobna obuzdati suze, pregovarati sa “ajkulama” i doneti racionalnu odluku, a da ni na trenutak ne posumnjamo da voli svog sina i to Michelle Williams sjajno kanalizira. Uverljiv je i drugi očiti negativac sa dušom, otmičar Cinquanta kojeg Romain Duris igra perfektno kao lika koji menja svoju pojavu od simpatičnog preko profesionalnog do pretećeg u zavisnosti od situacije. Čak se i Mark Wahlberg koji deluje kao glumac koji ne bi bio prvi izbor za ulogu trudi, a njegovo podglumljivanje Scott sjajno koristi i usmerava.

Kada se podvuče crta, All the Money in the World je primer majstorije i dokaz da Ridley Scott itekako zna da napravi inteligentan, intrigantan i kompleksan film. Kapa dole.