November

2017.

režija: Rainer Sarnet

scenario: Rainer Sarnet (prema romanu Andrusa Kivirähka)

uloge: Rea Lest, Jörgen Liik, Arvo Kukmägi, Katariina Unt, Taavi Eelmaa, Heino Kalm, Jette Loona Hermanis, Dieter Laser

Baltik danas je region kontrasta gde se prelamaju skandinavski uticaji, prodor kapitala i inovativna poduzetnička kultura sa post-sovjetskom zaostavštinom, protestantskom restriktivnošću i paganskom tradicijom. Takvo stanje je bilo na snazi i kroz veći deo istorije u kojoj su se mali narodi nalazili na meti osvajača sa istoka, zapada, severa i juga, te bivali potlačeni i zanemareni. Iz toga se ljudi i narodi nauče dovijanju i preživljavanju, često gazeći bilo kakve moralne vrednosti, i to preživljavanje je često sve čemu se mogu nadati na terenu punom hladnih močvara gde su zime duge i hladne. Progres Baltika danas ogledalo je progresa tehnologije: makar se ne ratuje toliko i ne gladuje skoro uopšte.

Dva veka ranije, međutim, nije bilo tako. O tome nam govori roman Andrusa Kivirähka Rehepapp (što je estonski arhaični naziv za mesec novembar), prilično verno ekraniziran relativno uspešan bestseller novijeg datuma koji se bavi fenomenologijom duha estonskog naroda pod jednom od nemačkih okupacija u post-napoleonskom periodu. Možda se nešto zapadnog (ili makar ruskog) moderniteta očešalo o gradove, ali seoski život je izgledao isto kao u srednjem veku, ili kako bi izgledao u nekoj distopiji: bolest, glad, mraz i smrt.

U skladu sa tim su na snazi i naredna verovanja. Kuga uzima oblik divlje svinje ili mlade žene i grabi ljude, a moguće ju je nakratko prevariti oblačenjem pantalona preko glave da pomisli kako neko ima dve guzice. Meci se oblažu prežvakanim hostijama kako bi sigurno pogodili metu (pragmatično čitanje hrišćanstva, nema šta). Vukodlaci se slobodno kreću i špijuniraju. Veštice mogu nekoga uvračati. Duhovi na Svisvete izlaze iz grobova, jedu i čiste se u sauni. A Vrag koji izgleda kao zli blizanac Deda Mraza udahnjuje duše frankenštajnskim spravama zvanim “kratt” koje seljani prave od poljoprivrednih i kućnih alatki i pretvara ih u robote naplaćujući za to u krvi ili u duši.

Sličnom linijom kreće se i uobičajeno ponašanje ljudi. Kratt se pravi kao rana verzija kućnog robota i ne sme biti besposlen. Krade se od Boga i od Vraga, da ne pričamo o komšijama, gazdama i familiji. Kćeri se udaju posle pijanih razgovora u krčmama, a curama svileni šalovi vrede više od venčanog prstenja. Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere, poštenje često ne vodi nikamo. U takvom svetu čak i kad se rodi ljubav, kao ona koju seoska cura Liina (Lest) gaji prema seoskom momku Hansu (Liik), ona ne ostaje dugo čista i nevina. O, ne, tu su spletke, krađe i vradžbine, naročito zato što je Hans beznadno zateleban u nemačku baronicu (Hermanis) koja mesečari da se zaposlio u dvorcu kako bi je čuvao i zaveo. On kod nje nije ni na radaru, baš kao što Liina nije kod njega, baš kao što stari sused nije kod Liine i kao što seoska veštica nije kod seoskog šamana. Potraga za srećom na takvom mestu se čini odveć optimističnom.

Sad, film se romana prilično verno drži, što mu je i prednost i lagani nedostatak. Prednost je u smislu da se Sarnet ne stidi kada je reč o prikazivanju ljudske podlosti i gadosti i da u tome nalazi čak i inspiraciju za izuzetno crni humor. Takođe, nije teško povući paralele između pozno-feudalnog kmeta negde u evropskoj vukojebini i današnjeg sluđenog čoveka kojem se svašta može podvaliti. Suštinski, ondašnji nedostatak relevantnih saznanja se u rasponu dva stoleća transformirao u šum potpuno irelevantnih neo-primitivnih naklapanja. Narod koji želi naći sreću mora početi sa promenom u sebi i iz sebe.

Problem u adaptaciji je taj što izvorni roman nije naročito adaptibilan i sam deluje adaptirano, odnosno kao zbirka folklornih mitova i starih seoskih legendi i izreka gde nam Liina, Hans i ostatak seljana i vlastele samo pružaju iluziju nekakve radnje, dok se “prava stvar” skriva na rubovima i u pozadini. Sa takvom strukturom film retko kad može dugo trajati, a pre ili kasnije će se uhvatiti ponavljanja ili se potpuno raspasti na sve strane i pravo je čudo kako se November svejedno drži i fiksira pažnju skoro do samog kraja filma.

Razlog tome je stil za koji se Sarnet odlučio i kojeg se drži kroz ceo film. Crno-bela fotografija nije baš zahvalna za boje jeseni i zime, ali ovde to sjajno izgleda, naglašava melanholiju, očaj i beznađe tako da kolibe izgledaju još trošnije, zima još hladnija, a ljudi još zapušteniji, prljaviji i zlobniji nego što bi to bio slučaj u nekom prirodnom koloru. U tom sivilu su čak i dvorac i crkva lišeni bilo kakvog glamura, a njihovi vlasnici, odnosno stanovnici ionako pojma nemaju gde su i šta rade. Uz savršenu kompoziciju svakog kadra, proračunate pokrete kamere i aktivnu montažu, November je atraktivan i u celini, a naročito u pojedinostima ( recimo, dizajn “krattova” je takav da od strašnih na početku postaju nekako melanholični prema kraju filma). Uz savršeno uklopljen minimalistički soundtrack na gudačima, sve to deluje još bolje, pa je November komad filmske egzotike koja vešto spaja žanrove, nudi različite oblike zabave, ali i sasvim ozbiljnu analizu tog idealiziranog malog čoveka i zaslužuje preporuku.