9.3.18

Marlina The Murderer in Four Acts


2017.
režija: Mouly Surya
scenario: Rama Adi, Garin Nugroho, Mouly Surya
uloge: Marsha Timothy, Egy Fedly, Dea Panendra, Yoga Pratama

Kako uopšte shvatiti kada neki film nazovemo “tarantinovskim”, s obzirom da Tarantino već dugo nije (ako je ikada) napravio nešto originalno, već samo slaže uticaje starijih kultnih klasika sa različitih strana sveta u nešto kao cool? Indonežanska autorica školovana u Australiji, Mouly Surya se verovatno ne bi uklopila u Tarantinov autorski svetonazor iako u principu radi istu stvar u svom novom filmu Marlina The Murderer in Four Acts. Doduše, motivi su joj različiti, ona ne gađa neki “cool” efekat niti se igra aktivizma, ona zaista postupa aktivistički pričajući priču koja je bitna, makar njoj.

Već sam način otvaranja ovog spaghetti westerna na azijski način je briljantan, sa onim širokim totalima indonežanske ruralne pustopoljine, kućom na osami, motociklom u pokretu i morriconeovskom muzikom u pozadini koja ukida svaku mogućnost “slice of life” drame koja se obično vezuje za takav “setting”. U toj kući živi naslovna junakinja (Timothy), sveža udovica koja je godinu dana ranije pokopala sina. Na motoru se vozi Markus (Fedly), nastup mu je malo patronizirajući, malo bahat, sa stalnom pretnjom nasiljem. On joj govori kako udovica ne bi smela da živi sama, kako će doći njegovi pajdaši pa će joj na ime stvarnog ili fiktivnog duga oteti novce (ako ih ima) i stoku, a onda će je, ako im ostane vremena i silovati njih sedmorica.
Čemu takva otvorena pretnja? Zato što Markus nastupa sa pozicije moći. Zato što je reč o najsiromašnijoj provinciji i inače siromašne zemlje sa oštrim socijalnim razlikama. Zato što policije nema nigde i zato što je silovanje nemoguće dokazati bez doktora koji dolazi jednom mesečno. Zato što je u Indoneziji (barem je tako bilo za vreme one krvave diktature) terminfreeman” koji uliva strahopoštovanje označava gangstera.

Uplašena, Marlina će učiniti sve što je u njenoj moći da takvo poniženje izbegne. Markus će platiti glavom, bukvalno, od mačete u njenim rukama, i ta će glava kasnije poslužiti kao pokretač zapleta i posveta Peckinpahu i njegovom surealnom remek-delu Bring Me the Head of Alfredo Garcia. Njegovi će drugari biti otrovani supom koju im je ona poslužila u dnevnoj sobi u čijem se kutu još uvek “kiseli” leš njenog muža. Svi osim dvojice koji su tu tom trenutku tovarili krave na kamion.

I to se sve dešava samo u prvom činu od četiri jednako dugačka, a to znači da pred sobom nemamo klasičan “revenge flick”. Drugi i treći, kontemplativniji i svakako sporiji tematiziraju promenu u Marlininoj psihi i putovanje do policije da prizna svoj zločin i ukaže na tuđe. U njima će Marlina zajedno sa trudnom prijateljicom Novi (Panendra) koja u desetom mesecu trudnoće (bukvalno, beba opasno kasni) traži svog muža sezonskog radnika koji se zbog bapskih priča skriva od nje i prezire je pomalo, bežati od preživele dvojice pljačkaša željnih osvete i boriti se za svoj život, a protiv ukorenjene patrijarhalne slike sveta.
To sve ima smisla i kao posveta žanrovskim i arthouse klasicima, i kao socijalni ekspoze i kao uvrnuta crnohumorna zabava i kao meditacija o borbi za život protiv svih šansi. Čak nije ni problem što je dinamički vrhunac postignut već na početku, logikom klasične muzike očekuje se spuštanje tempa pre njegovog ponovnog dizanja. Problem koji nastaje sa četvrtim činom nije samo što do tog ponovnog skoka ne dolazi i što nam autorica daje potpuno drugačiju perspektivu nego u prethodne tri celine, već i što bez razloga krši i menja logiku svoje heroine i od nje ponovo pravi žrtvu. Opet, postavlja se pitanje kako priču koja je otišla u tom pravcu završiti, a nijedan odgovor nije zadovoljavajući.

Svejedno, reč je o kvalitetnom filmu i autorici koja očito zna šta radi kada se hvata svih tih različitih žanrova, filmskih motiva i pristupa, a opet ostaje postojana u svom stilu. Marlina the Murderer in Four Acts je svoju premijeru doživela u Cannesu, u selekciji Director’s Forthnight, kao tek treći indonežanski film uvršten na ovaj prestižni festival, obišla još sijaset festivala različitih profila i verovatno će još. Reč je o vrlo versatilnom filmu koji će vrlo lako naći publiku različitih tipova, od zaklete žanrovske do hermetične arthouse klike. Na kraju krajeva, ni socijalnu komponentu ne treba zaboraviti jer istovremeno tretira položaj žene u nasilnom i patrijarhalnom društvu i to ne čini na patronizirajući, zapadnjački ili kakav god način, već sa punim poštovanjem za svoju junakinju i lokalnu sredinu kojom se ona kreće.