2.4.18

Annihilation

kritika originalno objavljena na Monitoru



2018.
scenario i režija: Alex Garland (prema romanu Jeffa VanderMeera)
uloge: Natalie Portman, Jennifer Jason Leigh, Oscar Isaac, Benedict Wong, Gina Rodriguez, Tuva Novotny, Tessa Thompson

Kritičarska koplja se lome oko Annihilation po mnogo osnova. Alexu Garlandu je možda ovo tek druga režija (možda i treća ako je navod da je zapravo on režirao Dredda istinit), a već sa prvim filmom, intelektualnim SF-om Ex Machina je prilično prodrmao filmsku scenu sa krajnjim bilansom od jednog Oscara (vizuelni efekti) uz nominaciju za najbolji originalni scenario, nominaciju za Zlatni Globus za sporednu ulogu Alicie Vikander (koju je ovaj film i lansirao u glumačku orbitu) i još pregršt nagrada. Sa tako ambicioznim zvaničnim prvencem ne treba da čudi to što se Garlandu i njegovom novom filmu lepe slične etikete intelektualnog SF-a.

Prva kontroverza upravo ima korena u tome: Annihilation je loše prošao na testnoj projekciji, a pre toga je i dosnimavan (što je često loš znak), pa ga je produkcijski studio Paramount promptno prodao Netflixu, što znači da van Sjedinjenih Država i Kine, kako se tvrdi, ovaj film neće biti dostupan na velikom platnu. Razlog tome su upravo epiteti zahtevnog i intelektualnog, u prevodu široj publici nerazumljivog filma, a Paramount se nedavno opekao sa mother! Darrena Aronofskog koji je dobio iste etikete, pa podbacio na blagajnama.
Drugi problem je izvorni roman, zapravo prvi deo Southern Reach trilogije Jeffa VanderMeera čija je žanrovska odrednica “new weird” (svoje korene ima u “weird fiction” žanru s početka XX stoleća, s tim da su “new weird” spekulacije zasnovane na realističnijim i kompleksnijim modelima iz stvarnog sveta hibridno spojenim sa elementima epske, naučne fantastike i horora) i koji je sam po sebi pun nedorečenosti, neobjašnjenih delova i pojmova, te stoga prilično nezahvalan za filmsku obradu. Garland kao da je imao za cilj da taj eluzivni duh romana održi, a da putem izmeni određene detalje zapleta, stvarajući pritom delo otvoreno za tumačenje u nedogled i to mu je u nekoj meri i uspelo.

Treći problem je sam Garlandov pristup režiji. Iako je po vokaciji pisac (njegov roman The Beach kasnije pretočen u film Dannyja Boylea smatra se jednim od temeljnih romana Generacije X) koji je u svet filma prvo ušao kao scenarista (i to kod Boylea za hvaljene 28 Days Later... i The Sunshine), Garlandu kao da u fokusu nije pričanje priče koliko poigravanje sa audio-vizuelnim izražajnim sredstvima. Ako se Ex Machina poštapala klišeima i telefonirala obrate, Annihilation je potpuno suprotni primer – ostaje neobjašnjen, gotovo slučajan i sa puno narativnog praznog hoda koji je više ili manje popunjen citatima literarne i filmske naučne fantastike. Međutim, krovni Garlandov krimen je utisak da nad materijalom nema kontrolu čak ni u banalnim stvarima poput protokola Southern Reacha za postupanje u određenim situacijama.
Problematična je takođe struktura da je ceo film izložen kao flashback scene u kojoj junakinja Lena (Portman) biva ispitivana od strane vojnog naučnika (Wong) u odelu za zaštitu od radijacije. To znači da će svaki flashback u okviru glavne priče, a ima ih nekoliko, biti flashback u okviru flashbacka što situaciju dodatno zapetljava. To Garlandu, naravno, pruža mogućnost da se igra sa raspoloženjem koje kreira (nijanse melanholije i očaja) putem slike (ti momenti su snimljeni u toplim tonovima sa mekim fokusom) i izbora muzičke podloge (od folk-rock klasika Helplessly Hoping u izvođenju Crosby Stills & Nash u tim momentima do upotrebe gudača, elektronike i drone muzike za napetost u samoj priči), te unekoliko podražava strukturu romana koji je zapravo dnevnička beleška, ali unosi dodatnu konfuziju u ionako konfuzan materijal.

Lena je, dakle, jedina preživela sa svoje misije u Oblast X. U civilnom životu je profesorica biologije, ali je i vojno lice, pa je zajedno sa kolegicama različitih struka (Rodriguez, Novotny, Thompson) pod vođstvom psihologinje Dr. Ventress (Jason Leigh) išla na tu, čini se, samoubilačku istraživačku misiju. Ona je za to imala lični motiv, druge verovatno nisu: sa prethodne misije tog tipa se nakon godinu dana odsustva jedini vratio njen muž Kane (Isaac) koji, izgleda, nije sam svoj ni psihički ni fizički i ona želi da otkrije šta mu se tamo dogodilo.

Sama Oblast X je raseljeni lokalitet u nacionalnom parku na južnoj obali SAD u čijem centru stoji svetionik gde je sve počelo. Svetlost je čudna i obojena, flora i fauna su izmenjene čak na genetskom nivou, pa tako imamo aligatora sa ajkulinim zubalom, recimo. S obzirom na to da Oblast utiče psihu posetilaca, ne možemo biti preterano sigurni šta je od svega toga realno, šta je plod mašte i straha. Kako vreme odmiče, nisu jasne ni pozicije na kojima likovi stoje, a pitanje za kraj – ko je tu stvarna osoba, oštećena ili ne, a ko klon – biće predmet rasprave u mesecima koji dolaze.
Ono što Annihilation čini teškim za donošenje vrednosnog suda i ocene je njegova nedorečenost zbog koje nismo sigurni šta je Garlandov cilj u svemu tome. Raspoloženje kreira i rekreira, menja po sopstvenom nahođenju finim podešavanjem. Za to ima barem troje glumaca na koje može u svakom trenutku računati: versatilnu Natalie Portman, Jennifer Jason Leigh spremnu da se upusti u emocionalne dubine i začuđujuće efektno utišanog Oscara Isaaca poznatijeg po frajerskim ulogama kakva je uostalom i njegova rola u Ex Machina. Takođe, film je vizuelno doteran i dojmljiv (kako god, zahteva veliko platno), a ljubitelji SF-a će u njemu moći da pronađu i puno posveta i citata starijih i novijih filmova tog žanra sa etiketom “art”, od Kubrickove Odiseje preko neizbežnog Tarkovskog (i Solaris i Stalker) pa sve do Villeneuveovog Arrivala sa kojim Annihilation deli DNK kao nekakav dalji rođak i Under the Skin sa kojim deli poentu na kraju.

Postavlja se, međutim, pitanje čemu sve to, naročito u tako sporom tempu sa ne baš motiviranim ispadima akcije i skretanjima u domen horora tek toliko da se zamaskira prazan hod od ekspozicije do kulminacije pred kraj. Garland to dobro zna: papir i vrpca trpe različite stvari, a Annihilation, ma koliko bio zahvalan za čitanje postaje vrlo brzo zamoran za gledanje. Tezu da mi se ne dopada jer ga nisam razumeo apsolutno odbijam – ako je autorov cilj da zbuni čak i treniranog gledaoca, neka mu služi na čast, premda nisam siguran ima li tu šta uopšte da se razume. Ako je, pak, Garlandov cilj bio to da nas pošalje na lov za tragovima zbog kojih ćemo film gledati po nekoliko puta, nisam siguran da je u tome uspeo na mom primeru – nisam siguran želim li mu se vratiti. Ali nastavak, ako ga bude, bih pogledao sa znatiželjom i nešto smanjenim očekivanjima.