11.4.18

Gringo

kritika originalno objavljena na DOP-u

Podsetimo se, pre 17 godina mrak kino-dvorana je ugledao film The Mexican, krimi-komedija u režiji Gorea Verbinskog sa Bradom Pittom, Juliom Roberts i Jamesom Gandolfinijem u nosećim ulogama. Blesavi zaplet se vrteo oko toga da je nespretni i malerozni sitni krimos poslan u Meksiko da pokupi i preko granice vrati naslovni antikni revolver i time otkupi svoj život od mafijaškog bossa kojeg je svojom nepažnjom spravio u zatvor. Stvari, naravno, nisu išle po planu i sve se pretvorilo u “clusterfuck” da njega jure svi živi, između ostalog i gay plaćeni ubica koji je oteo njegovu curu sa kojom krimos ima turbulentan odnos koji je razlog mnogim nevoljama. Bio je to osrednji film, u suštini neautentičan, derivativan, pun kulturno neosetljivih šala na račun Meksikanaca, ali solidno zabavan i pratljiv do te mere da je uprkos laganom podbačaju na kino-blagajnama u neku ruku obeležio početke Div-X kulture.

Gringo je njegov savršen “companion piece”. Ne “update”. Ne nastavak. Baš prateći film koji 2018. godine izgleda isto kao što bi izgledao i 2001: osrednje, neautentično, derivativno, malo “humorno”, malo “napeto”. Opet imamo situaciju u Meksiku koja se pretvara u “clusterfuck”, samo što umesto američkog krimi-miljea imamo korporativni: u centru priče je pomalo naivni zaposlenik kome se smeši otkaz dok njegovi korumpirani šefovi muljaju, pa je smislio da lažira otmicu i makar naplati nekakvu otpremninu, a sve, logično, odlazi u vražju mater pa se u poteru uključuju i karteli i dvostruki agenti i na pare alavi klinci koji drže ušljivi motel i američki turisti na naizgled nepovezanoj švercerskoj misiji i bivši komandos koji je navodno promenio svoje nazore, ali nije izgubio veštine. Reč je o gledljivom, solidno zabavnom i kompetentno režiranom filmu koji u svom “genetskom kodu”, kao i The Mexican, ima beskonačno razvodnjene kopije “lakšeg” Tarantina i Guya Ritchieja, te zvučnu glumačku postavu.

Gledanje filma zapravo ima više smisla nego bilo kakvo prepričavanje radnje, za šta treba pohvaliti reditelja Nasha Edgertona, nekadašnjeg glumca i kaskadera kojem je ovo druga režija. Njegov jedini propust je možda potpuno nepotrebna uvodna scena koja čak ni ne radi kao “udica”, a prvu trećinu filma šalje u “flashback” da bi se onda ponovila iz drugog ugla. A-ha momenat tu i nije baš naročito jak, upravo smo videli kako se sve to odigralo – na jedini način kako je moglo. Ono po čemu je Gringo sasvim solidan film je i napeta akcija pametno tempirana kroz film, a za pohvalu je naročito izrazito precizna montaža Lukea Doolana, Davida Rennieja i Tatiane S. Riegel (poznate po sjajno obavljenom poslu u filmu I, Tonya).

Glumački je Gringo takođe solidan, ali hajdemo reći da to nije neočekivano s obzirom na glumačka imena s kojima Edgerton raspolaže. Brat Joel već ima epitete versatilnog i pouzdanog glumca, s tim da Rich ne spada u njegove najinspirativnije likove. Charlize Theron u retkim trenucima kada se od njene Elaine ne zahteva prostačenje sasvim je solidna kao karijeristkinja koja ne preza ni od čega na putu uspeha. David Oyelowo ovde igra kontra svog uobičajenog tipa stoičkih boraca, pa kao komičar ponekad pogađa, a ponekad promašuje kao naivni cendravac kojeg je život preveslao. Sharlto Copley briljira kao ludi komandos, što je i inače njegov tip uloge u američkim filmovima. Utisak popravlja plejada epizodista, od odlične Amande Seyfried kao simpatične cure Sunny, preko vrlo solidne Thandie Newton i uvek pouzdanog Yula Vazqueza, pa do sasvim neočekivane epizodice Paris Jackson, kćeri Michaela Jacksona.

Problem je, međutim, u scenariju. Prvo, likovi su tanki, a najčešće i karikaturalni. Tako je Rich stereotipni ljigavi šef koji se sprema da izda svog prijatelja, a Elainino odsustvo empatije je samo po sebi pretvara u lik na rubu psihopatije, pa je njen prostakluk i kurvarluk u suštini nepotreban, da ne pominjemo onu scenu njenog nervnog sloma sa plakanjem u autu koja joj nevešto pokušava udahnuti ljudskost, dok začudni momenat da je mafijaški boss opsednut sastavom The Beatles ne spada u red najuspešnijih. Drugo, i najverziraniji majstor od reditelja (a Nash Edgerton to nije, ma koliko se trudio) bi se namučio kako izvesti da gledaoci znaju da protagonistu žena vara i s kim, a da on to tek saznaje. Ovde to deluje zaista nespretno.

Treće i konačno, jedno je staviti do znanja da ti se živo fućka za političku korektnost, a drugo je to udariti na sva zvona i zapravo je namerno rušiti na svakom koraku. To čak nije ni “southparkovski”, to je jednostavno nedoraslo. Dobro, falš-španjolski kojim pokušavaju da govore Amerikanci se može tumačiti i kao sprdnja sa njihovim ignorantskim stavom prema drugim kulturama, kao što je imitacija gluvo-neme osobe koju izvodi najnegativniji lik u filmu potpuno u skladu sa njegovim karakterom. Kap koja preliva čašu su dve nevezane metafore sa gorilama koje se serviraju liku koji je, po akcentu se tačno čuje, afrički imigrant. Nema veze ko ih i iz kojeg razloga servira, za takvom provokacijom nema potrebe.

Vredi li i pored toga pogledati Gringa? Kako se uzme, odnosno koliko vam prežvakanost priče kao takva smeta. U kućnim uslovima, ovo je jedan od onih filmova koje se gleda s pola mozga, sendvičem u jednoj ruci i pivom u drugoj. Uostalom, ovo je Amazonova produkcija, pa će mu kućni video biti glavni medij. Za kino je već potrebno naoružati se većim količinama kokica i gaziranog pića jer bez toga film ima jako malo smisla.