9.4.18

Ready Player One

kritika originalno objavljena na Monitoru

2018.
režija: Steven Spielberg
scenario: Zak Penn, Ernest Cline (prema romanu Ernesta Clinea)
uloge: Tye Sheridan, Olivia Cooke, Ben Mendelsohn, Lena Waithe, T.J. Miller, Simon Pegg, Mark Rylance, Philip Zhao, Win Morisaki

Nemamo jednog Stevena Spielberga, nego barem dvojicu koji paralelno egzistiraju. Jedan je briljantni autor filmova za malu i nešto veću decu na kojima smo odrastali i on je odgovoran za Jaws, E.T, Indiana Jones serijal, Jurassic Park itd. Drugi je vešti autor ozbiljnih filmova za odraslu publiku često sa očitom političkom agendom kao što su Schindler’s List, Amistad, Saving Private Ryan, Munich... Međutim, jedno ne isključuje drugo, kao što se vidi iz Spielbergovog opusa s početka milenijuma gde su žanrovski filmovi bivali sve ozbiljniji po pitanju tema kojima su se bavili (premda je taj trend započeo već sa Close Encounters of the Third Kind), a filmovi smešteni u stvarni svet sve komičniji i igriviji sa nešto ozbiljnih pod-tonova. No dobro, neko više voli jedno, neko drugo, neko ne diskriminira, iako je Spielberg umeo tu i tamo da promaši i sa “ozbiljnim” i sa “neozbiljnim” filmovima, pa i sa onima između.

Fakat je, međutim, da Spielberg već dugo nije bio ni tako igriv ni tako autorefleksivan kao što je to sada sa mega-spektaklom Ready Player One koji je mrak kino-dvorane ugledao tek nekoliko meseci nakon političko-biografske “oscarovske” drame The Post. Ready Player One će svakako obeležiti 2018. godinu kao jedan od većih “crowd-pleasera” i kao možda poslednji smisleni film pod-žanra na umoru – “young adult” distopije.
Godina je 2045, a Columbus, Ohio je najbrže rastući grad na svetu, što i nije nužno pohvalno jer svet više nije naročito ugodno mesto, a Columbus raste u vidu favela gde se prikolice slažu jedna na drugu u visinu. Kako nam narator Wade (Sheridan) kaže, ljudi su jednostavno prestali pokušavati da reše probleme i počeli da ih nekako preživljavaju i zaobilaze. Međutim, jedna grana industrije je izuzetno profitabilna: virtuelna realnost, a kompanija koja je vlasnik najpopularnije igre Oasis (“u koju ljudi dolaze zato što tu mogu raditi šta god žele, a ostaju zato što mogu biti šta god žele”) je najveća na svetu. Vlasnik kompanije, vizionar i kreator Oasisa Jim Halliday (Rylance) je već nekoliko godina pokojni, ali je testamentom ostavio “uskršnje jaje” i tri ključa do njega i ko to nađe postaće novi vlasnik Oasisa i najbogatiji čovek na svetu.

Dok dronovi raznose pice i igračku opremu u svetu sastavljenom uglavnom iz skršenih stvari iz našeg sveta, ljudi manično igraju Oasis, u njemu sklapaju poslove, zarađuju i troše virtuelni novac, a svet okolo se ruši. Pobeda u izazovu bi najviše odgovarala korporaciji IOI (Interactive Online Industries) koja u to ulaže i sredstva i opremu i ljudstvo da i faktički preuzme igru i njome vlada kao nekakvim Matrixom. Kompaniju inače vodi Nolan Sorrento (Mendelsohn), što je jedno od boljih i realističnijih imena za negativca u recentnoj istoriji.

U Oasisu Wade je Parzival, jedan od lovaca-samotnjaka u potrazi za tragovima, poznavalac trivije o Hallidayu i redovni učesnik prve trke koja navodno vodi do prvog ključa. Njegov avatar je spretni emo-klinac. Njegov najbolji prijatelj u tom svetu je “monstrum nežnog srca” Aech (Waithe) kojeg u stvarnom svetu ne poznaje. Stvari se, međutim, menjaju kada Wade/Parzival upozna Art3mis/Samanthu (Cooke), kada slučajno ili kombinacijom znanja i lukavstva pronađe prvi ključ, postane “celebrity” u Oasisu i nađe se na meti Sorrenta i IOI-a.
Priča nadalje simulira ne samo tok, već i celokupnu mehaniku video-igrica u kojima je grupa “kad se male ruke slože” pozitivaca na stalnom udaru mašinerije negativaca, između Wadea i Samanthe se razvija ljubavna priča, a lagano patetični kraj je razvučen više nego što je to potrebno. Gluma je na visini zadatka, a glavni posao je napravljen sa samom podelom. Tye Sheridan (Mud, Joe, X-Men: Apocalypse) i Olivia Cooke (Me and Earl and the Dying Girl) svakako se nalaze među vodećim glumcima svoje generacije, Ben Mendelsohn je odličan izbor za ljigavog, korporativnog negativca, Mark Rylance kao još jedno Spielbergovo otkriće (Bridge of Spies) sjajno pogađa autistično-geekovsku notu koja krasi Hallidaya, a Simon Pegg ima vrlo dobru epizodu kao sarkastični kustos Hallidayevog virtuelnog muzeja.

Međutim, ono po čemu ćemo pamtiti Ready Player One nije usko povezano za filmsku umetnost. Da, film izgleda odlično sa svojom animacijom, i to u 3D (što je iz mojih skeptičnih usta prilična pohvala), šaren je, dinamičan i akcija retko prestaje. Ali ono po čemu će se film pamtiti su obilje referenci na pop-kulturu od kasnih 70-ih do ranih 90-ih kada je kultura video-igara doživela najveći uspon. U knjizi ih ima još i više, a film bi trebalo pogledati i po nekoliko puta da bi se sve pohvatale. Navešću samo neke: King Kong, Star Wars, Star Trek, Robocop, Zemeckisova (Rubikova) kocka, DeLorean iz Back to The Future, Interceptor iz Mad Max, Fallout, Alien, pop i rock hitovi 80-ih od Tears for Fears preko Van Halena do Twisted Sister, a ceo jedan izazov je smešten unutar Kubrickovog filma The Shining. Čak je i ultimativni “quest” referenca na “uskršnje jaje” kao pojam iz “gamerske” istorije.

Većina tih referenci se pojavljuje tek na blic i sasvim su na mestu u jednom izmišljenom svetu gde sve može, a jedna od znakovitijih je i Jurassic Park. Spielberg, dakle, ne odaje počast svojim prijateljima, nego citira i samog sebe. To se već može protumačiti kao autorefleksija: jasno je da on sebe i svoju generaciju filmaša vidi kao vizionare ne mnogo različite od Hallidaya, pa se, kao i Halliday, pita nije li i on svojim kultnim delima doprineo uspostavi nekog virtuelnog sveta koji menja realni. Pametniji ćemo postati kada, kao filmski likovi, zaključimo da se ta dva sveta dopunjuju i da su nužni jedan drugom.