kritika originalno objavljena na Monitoru
2017.
režija:
Thierry de Peretti
scenario:
Guillaume Bréaud, Thierry de Peretti
uloge:
Jean Michelangeli, Henri-Noël Tabary, Cedric Appietto, Marie-Piere
Nouveau, Delia Sepulcre-Nativi, Dominique Colombiani, Anais Lechiara
Korzikanski
nacionalisti (FLNC) digli su se na oružje 70-ih godina prošlog
stoleća sa ciljem da se njihov otok otcepi od Francuske. Kako to
obično biva sa pokretima te vrste, vrlo brzo su se podelili u
frakcije, a u odlučivanje su se umešali i kriminalni klanovi iliti
mafija. Ne treba zaboraviti da je korzikanska kultura zapravo
sličnija italijanskoj nego francuskoj, pa se omerta (zavet ćutanja)
i vendetta (krvna osveta) izuzetno poštuju. Devedesetih godina došlo
je do pojačane politizacije pojedinih grupa koje su u svoju agendu
uvele leve ideje, kao i otklon od korupcije i mafije, premda su novac
za akcije svejedno nabavljale proverenim kriminalnim sredstvima –
reketom, prostitucijom, trgovinom drogom i švercom oružja.
To
ćemo sve saznati što na uvodnim karticama, što tokom filma A
Violent Life Thierryja de Perettija. Autor je i sam Korzikanac, i
ovo mu je drugi film nakon Apaches (2013) sa kojim je pre
četiri godine pobedio u takmičarskom programu Crossing Europe
festivala u Linzu gde je A Violent Life prikazan u panorami
evropskog igranog filma. Reč je o jednom informativnom i
intrigantnom delu skoro u potpunosti uronjenom u lokalni milje
(glumci su takođe Korzikanci i govore francuski sa jakim lokalnim
akcentom, a za dobru meru možemo povremeno čuti i čist korzikanski
jezik), što u sećanje priziva čuvene mafijaške epove.
Radnja
prati uspon i pad Stéphana (Michelangeli) kojeg vidimo u prvoj sceni
filma u Parizu 2001. godine. On se javlja na telefonski poziv, glas
sa druge strane mu saopštava da su ubili njegovog prijatelja i
saborca Christopha (Tabary), pa Stéphane odlučuje da se vrati u
rodnu Bastiu iako mu je ucenjena glava, a pritisak se vrši i na
njegovu familiju. Kako je i zašto do toga došlo – saznaćemo u
flashbacku koji zauzima skoro ceo film.
Stéphane
je u početku štreber, knjiški tip, student političkih nauka kojem
su bliske levičarske ideje. Njegovo društvo, međutim, nije istog
buržoaskog porekla kao on, već su u pitanju po pravilu sitni
krimosi. Oni će svog druga zamoliti da ponese torbu punu oružja sa
sobom u Pariz i preda ju kome treba kad mu se zatraži, on će na to
pristati, pa će (naravno) “pasti” i biti osuđen na nekoliko
godina u zatvoru. Tamo će upoznati Françoisa (Colombiani), velikog
vođu jednog od nacionalističko-revolucionarnih klanova i njih
dvojica će udružiti snage. Bivši knjiški moljac će doći do
novca, moći i uticaja, svejedno ne odustajući (prečesto) od svoje
ideologije, a prekaljeni politički lisac će dobiti infuziju svežih,
mladih boraca.
Akcije
koje oni izvode su delom kriminalne, delom terorističke, retko
zapravo revolucionarne iako su usmerene na strane biznise i biznise
sa stranom (jeftinijom) radnom snagom. Naravno, pitanje je dana kada
će se sa svojom anti-mafijaškom agendom zameriti ne samo
kriminalnim organizacijama, već i njihovim političko-revolucionarnim
mentorima. Jer ipak je reč o otoku i to dovoljno privlačnom, a
dovoljno neotkrivenom da se (u to doba) očekuje turistički “boom”.
Sve
je to divno i krasno, kompleksno i duboko u teoriji. Fotografija koja
favorizira nešto šire kadrove, od srednjih planova prema totalima
je evokativna i njome se bez problema oslikava duh mesta. Sve što
vidimo deluje autentično osim povremenih ispada i “muljaža” da
nam u oči ne bi upao detalj kojem tu (u smislu perioda) mesto nije,
ali to se može pripisati ograničenim finansijama. Peretti ne samo
da ima osećaj za lokalnu sredinu, već ima i žicu za spektakl, pa
tako rana scena Christophovog smaknuća pred očima velikog broja
lokalaca koji izvode poljske radove jedna od najboljih u poslednjih
par godina u svojoj brutalnosti, nonšalantnosti i faktičnosti, pa u
sećanje priziva Gomorru. Druga spektakularna scena ubistva je
atentat na svadbi koja je prethodno detaljno razrađena, pa nije
teško pogoditi da je de Peretti u mislima imao Coppolu i njegovog
Kuma.
Međutim,
to nisu jedini uticaji koji se tu vide, a problem je što ih ima
previše, što su sveprisutni, pa de Peretti ne može uvek da pronađe
“svoj glas”, a ima ga itekako. Tako zatvorska epizoda asocira na
Audiarda i njegov film The Prophet, a prisutni su i odjeci
Scorsesea i de Palme, ali nekako “iz druge ruke”. Vic je u tome
da nam je uvodom de Peretti obećao dubinsku studiju lutanja
korzikanskih nacionalno-revolucionarnih pokreta u formi političkog
trilera, da bi najkasnije od polovine filma A Violent Life
potpuno preuzeo ključne elemente zapleta i kompletnu mehaniku
gangsterskih drama, i tako postao i ostao korektan ili tek malčice
natprosečno detaljan i lokaliziran tipski film.
Nije
da Thierry de Peretti nije pokušao da situaciju još jednom izvuče
jednom scenom pred kraj u kojem gospođe majke imaju druženje u vrtu
i bez ikakvog okolišanja govore svojoj prijateljici, Stéphanovoj
majci, da “takva su pravila” i “šta sad”. Kao i onom ranom
ubistvu, mirnoća sa kojom de Peretti prilazi materijalu je zaista
impozantna i pokazuje da ovaj reditelj može više od korektnog ili
blago natprosečnog. Šteta što se nije češće usudio.
No comments:
Post a Comment